Прилагођена претрага

17.07.2009.

Branislav Nušić


„Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života." (Branislav Nušić)

Krajem XIX veka u Srbiji se vodila bitka između starog doba, koje je nestajalo i novog, koje je tek nadolazilo. Stari sistemi su se urušavali, a novi tek formirali. Borba se vodila na svim frontovima, pri čemu su tradicionalisti ostajali u defanzivi, odbijajući da se prilagode novim vremenima koja su nezaustavljivo dolazila, a novi ljudi, sa novim pogledima i idejama, bez ustručavanja težili su osvajanju novih vrhova i rušenju starih i nepodesnih metoda. Politička i društvena uzavrelost trajala je više decenija, a čini se da ni danas nije okončana.

Na polju književnosti, realizam je počeo da zamenjuje romantizam. Trojica najpopularnijih ruskih pisaca u ovom periodu, Černiševski, Turgenjev i Gogolj, jasno su oslikavala i sveukupne podele tadašnjeg društva. Černiševskog je sledio i poštovao krug oko Svetozara Markovića, Turgenjev je predstavljao omiljeno štivo intelektualnih krugova, a Gogolj je bio jedan od idola celokupne srpske omladine. Najpopularniji pisac tog vremena, a ujedno i najneposrediniji Gogoljev sledbenik u Srbiji bio je Milovan Glišić.

„Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude hroničar svoga doba, mogao ili smeo izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sumnjivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadašnju birokratiju?" (Branislav Nušić)

Osamdesetih godina XIX veka, gotovo svi radovi mladog pisca, Branislava Nušića, našeg najvećeg komediografa, bili su pod Gogoljevim uticajem: „Narodni poslanik", „Protekcija", a naročito „Sumnjivo lice", koje je nastalo pod direktnim uticajem „Revizora".

Branislav Nušić se rodio 8. oktobra 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u cincarskoj trgovačkoj porodici, od oca Đorđa i majke Ljubice. Porodica se ubrzo preselila u Smederevo, gde je Nušić završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije, ali je maturirao u Beogradu. 1882. godine, kada je napunio osamnaestu, zakonski je promenio ime u Branislav Nušić. 1884. godine je diplomirao prava u Beogradu.

Nušićevo stvaralaštvo neki dele na tri razdoblja: period vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića, zatim period između 1903. i 1918. godine i period od kraja Prvog svetskog rata do njegove smrti. Drugi ga, međutim, smatraju piscem dve epohe realizma: klasičnog (osamdesete godine XIX veka, sa istaknutim delima - „Narodni poslanik"i „Sumnjivo lice") i socijalno angažovanog (tridesetih godina XX veka, sa delima - „Pokojnik", „Ožalošćena porodica").

Sa devetnaest godina napisao je svoju prvu komediju - „Narodni poslanik", koja je naišla na pohvale i podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavljala „ruganje borcima za parlamentarizam." U njoj je verno opisao izbornu borbu u kojoj se ne biraju sredstva: koriste se kaži, intrige, klevete, uhođenja, kupovina glasova... Glavni junak je pro-vladin kandidat, gazda Jevrem, koji ne mari za interese naroda, već se kandiduje radi lične koristi. Jedna od najupečatljivijih scena jeste ona u kojoj Sreta uči Jevrema kako da se ponaša u Narodnoj skupštini:

„SRETA (jednim glasom): Tako je! (drugim glasom) Nije tako! (prvim) Jeste! (drugim) Nije! (prvim) Vi, dok ste bili na vladi, upropastili ste ovu zemlju! (drugim) Ćutite vi, izdajnici. (prvim) Ko je izdajnik? (drugim) Ti! (prvim) A ti si lopov i hulja! (svojim glasom) Pljus! Pljus! (šamara po vazduhu dok i samog Jevrema ne ošamari. (zatim zvoni silno) Mir, mir, gospodo! Molim, čuvajte dostojanstvo ovoga doma! Umoljava se gospodin poslanik koji je opalio šamar ovome drugome gospodinu poslaniku da trgne šamar natrag. Skupština prima k znanju ovaj šamar i prelazi preko istoga na dnevni red!

JEVREM (za sve vreme sa čuđenjem ga posmatra): Šta ti je?

SRETA: Pa hoću brate, da ti potpuno predstavim Skupštinu. Posle svakog značajnijeg govora mora da se larma. Jedni viču: "Tako je!" drugi: "Nije!" Pa onda jedni viknu: "Ti si izdajnik!" A drugi: "Ti si lopov!" Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar, i onda se pređe na dnevni red."

Nušić već u svojoj prvoj drami pokazuje određene postavke kojih će se držati i u ostalim delima: iako je reč o komediji, neki likovi nisu komični (to je obično mladi, zaljubljeni par prema kojima pisac pokazuje blagonaklonost i postavlja ih kao neki vrstu ideala); delo se zasniva na komediji zabune, a likovi potiču iz patrijahalnog ambijenta u maloj, malograđanskoj sredini

„Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas, ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga društva i pokrete koje izaziva taj regulator - vi ste morali zapaziti da se, kroz život svakoga društva, jasno beleži jedna jaka i ravna linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti." (Branislav Nušić)

Nušić je smatrao da se samo izuzetni pojedinci uzdižu iznad ili spuštaju ispod te linije. Iznad se dižu oni koji ne čekaju da se društveni termometar zagreje, već se greju sami, iznutra, pomoću svojih duševnih moći. Među ove ljude Nušić smešta istaknute državnike, finansijere, vojskovođe, umetnike, naučnike... koji u svojim delima pronalaze velike pokrete duše, velika uzbuđenja i velike emocije. Ali, isto tako, ove duboke emocije pronalaze i oni koji se spuste ispod zamišljene društvene linije: „Razbojnik preživljuje najveću meru uzbuđenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu gradaciju od bola i griže pa do samoodricanja i apatije."

Ovim obrazlaganjem Nušić pokazuje svoje malo poznato lice, a to je pronicljivo shvatanje ljudske psihologije i društvenih odnosa. On, dalje, navodi da su osobe iznad i ispod linije najčešći junaci pisane reči, jer pisci lako pronalaze inspiraciju u ovako bogatom materijalu koji obiluje emocijama, mislima, uzbuđenjima.

Nušić se opredelio za drugi izvor. On pronalazi nadahnuće upravo u maloj sredini i među onim ljudima koji robuju zastarelim tradicijama i čije je biće sazdano iz malodušnosti, jer nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravni života. To je ona sredina u kojoj je događaj kada se sazna da je „Mila čika-Stevina napustila muža. Ju, ju, ju, - gruva se cela familija u grudi - šta će svet kazati!. I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila napustila muža, koliko u onome - šta će svet kazati."

„NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika?

ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ja, pa za kakvu vi mene držite?

NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pitanje vrlo delikatno, ali, ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate imati ljubavnika.

ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena, gospodine!

NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je interesantno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.

ŽIVKA: No, samo mi još to treba.

NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž, ako pušite, i ako imate ljubavnika..." („Gospođa ministarka")

Život sredine ogleda se u postupcima, navikama, načinu mišljenja, specifičnosti govora. Nušić je odabirao one karaktere koji najbolje oslikavaju sredinu iz koje dolaze. Pored toga, koristeći se karakterističnostima glumaca, on se dodatno pomagao u oblikovanju likova, čineći ih tako ukorenjenijim i realističnijim. Tako je lik Jovanče Micića („Put oko sveta") formirao prema tada popularnom komičaru Iliji Stanojeviću, lik Živke („Gospođa ministarka") je kreirao prema čuvenoj glumici Žanki Stokić, a lik Tome („Svet") je stvoren prema Savi Todoroviću, koji se isticao kao graditelj sugestivnih patrijahalnih ličnosti. Nušić je nalazio u ovim glumcima ono što je kod njih najistaknutije i davao im u svojim komedijama upravo onakve karaktere u kojima će njihove osobine i talenat naći svoj najpotpuniji izraz, a sami likovi dobiti na uvrljivosti.

1885. godine Nušić se nalazio na redovnom služenju vojnog roka i tako kao član redovne jedinice učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu.

Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugatskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu „Dva raba" za tadašnje opoziciono glasilo „Dnevni list" i bio osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju „Protekcija", podstaknut sopstvenim slučajem, kada je zahvaljujući svojoj dovitljivosti slagao upravnika da je ministrov rođak i tako sebi obezbedio povlašćen tretman.

Po izlasku iz zatvora dobio je konzularnu službu, koju će obavljati oko desetak godina i tokom koje će boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini.

1888. godine je završio komediju „Sumnjivo lice". Tekst je odneo tadašnjem upravniku „Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta" u Beogradu, Miloradu Šapčaninu.

„Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladog pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada... Jedno neodređeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u Narodnom pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu, video sam publiku u ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo penjući se uz sto i dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci." (Branislav Nušić)

Iako se upravniku delo veoma svidelo, on ga je očinski posavetovao da ga spali! Dva ili tri puta u komadu se spominje reč - dinastija, i to ne mnogo pažljivo i lojalno. Nušić se vratio kući i stavio rukopis u fijoku, čekajući neka povoljnija vremena.

Kada je 1893. godine na mestu upravnika Narodnog pozorišta Šapčanina smenio Nikola Petrović, Nušić je ponovo ponudio „Sumnjivo lice". S obzirom da je Petrović bio istaknuti član Napredne stranke, koja se zalagala za slobodu javnog izražavanja, čime je udahnula svež dah celokupnom društvu, koje se iznenada pokenulo i živnulo, Nušić je očekivao da će njegova komedija naići na povoljniji prijem nego kod prethodnog upravnika. Petrović je bio oduševljen delom, pričao je Nušiću kako se po ceo dan smejao sećajući se pojedinih delova i posavetovao je pisca da svoje delo - spali! „Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu."

1900. Branislav Nušić smenjuje Petrovića na mestu upravnika Srpskog narodnog pozorišta. Želeo je da omogući piscima da na scenu postave smelija dela, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konsekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači se ohrabriti i podstaći. Ako ikad, sad je bilo vreme za „Sumnjivo lice". Ali, Nušić kao upravnik, sledi stope svojih prethodnika i ne stavlja delo Nušića kao pisca, na scenu.

Od vatrenog opozicionara postao je čovek režima, više se nije bavio društvenom kritikom već se okrenuo niskoj, vulgarnoj i lakoj zabavi.

Od 1905. godine pisao je tekstove za „Politiku", pod pseudonimom „Ben Akiba".


1913. godine organzivao je pozorište u Skoplju, da bi 1915. godine, zajedno sa srpskom vojskom prešao Albaniju. Pre polaska, napravio je selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i „Sumnjivo lice". Sa sobom je poneo rukopise koje je smatrao najdragocenijim, dok su oni odabečni ostali u Prištini, u kući arnauta kod kojeg je stanovao. Ipak, stigavši u Prizren, on shvata da su mu rukopisi prveliki teret i zato ih skirva na tavanu, kod neke srpkinje.

Kada se završio Prvi svetski rat, Nušić je odmah otišao u Prizren po svoja dela, gde saznaje da su Bugari, premećući srpske kuće u potrazi za oružjem, otkrili rukopise, skrivene pod patosom na tavanu, i spalili ih. Pošto mu je za vreme izbeglištva umro otac u Prištini, poslao je svoju suprugu u ovaj grad da potraži njegov grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, ona se sretne sa onim arnautom u čijoj su kući kratko boravili tokom povlačenja srpske vojske, koji joj je rekao da je sakupio rukopise koje je Nušić pobacao i sačuvao ih. Tako je preživelo i „Sumnjivo lice", delo koje je napisano 1888, ali je na scenu postavljeno tek 29. maja 1923. godine.

U poslednjoj deceniji svog života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog fronta javno govori protiv fašizma. 10. februara 1933. godine postao je redovni član Srpske kraljevske akademije, a pristupnu akademsku besedu posvećuje Sterijinom radu.

On je žarko želeo da bude dramski pisac, ali njegove drame nisu dugo opstajale na sceni. Drame kao „Knez Ivo od Semberije" i „Hadži-Loja" odigrale su svoju nacionalnu ulogu u svom vremenu, dok je „Danak u krvi" bila popularna samo na kratko i to kod najzaostalijeg dela stanovništva.

Nušić će ostati upamćen kao vrhunski komediograf koji je u svojim delima oslikao sve mane društva u kojem je živeo. On u nekim bitnim segmentima ne sledi tradiciju starijih pisaca, njegova Srbija nije seljačka već građanska i birokratska. Iako je porodica centar zbivanja, ona nije toliko okrenuta prošlosti, ona se bavi sadašnjošću i praktičnim pitanjima. Dve centalne teme, sile koje pokreću njegove likove su vlast i novac. „Narodni poslanik", „Sumnjivo lice", „Pokojnik", „Ožalošćena porodica", „Gospođa ministarka"... i danas se nalaze na redovnom repertoaru pozorišta.

Iako se trudio da postane ozbiljni dramski pisac, baveći se tragičnim i velikim temama, njegov genije se krio na drugoj strani. Verovatno otuda što je komedije pisao brzo i lako, nije ih dovoljno cenio. I na njegovom primeru još jednom vidimo kako se životni i lični smisao ne moraju poklapati.

19. januara 1938. godine, umro je u Beogradu u 74. godini života.

Нема коментара:

Прилагођена претрага